Човечанство је данас конфротирано са мноштвом егзистенцијалних криза, међу којима еколошка криза заузима посебно место. До сада човек није био у стању да створи један идеалан систем цивилизације и да избегне кризна стања тог система. Еколошка свест представља неопходну основу даљег, одрживог развоја заштите животне средине. Заједно са знањима и вештинама обезбеђује основу за померање у веће системе, шире циљеве и софистицираније разумевање узрока, веза и последица који владају у животној средини.Заштита и унапређење човекове средине значајан је глобални проблем савременог друштва.Његово решавање иницира, између осталог и проналазак начина за рационално и комплексно коришћење природних ресурса, те начина за вођење активне демографске политике и развијење и унапређење међународне сарадње у области научних истраживања. Нови однос према животној средини, као и преображај духа савремене сфере рада постаје императив.Концепција одрживог развоја нуди могућност хармоничног развоја.
Загађеност и заштита животне средине већ више деценија представљају веома значајан проблем човечанства, без обзира на тренутни степен развоја друштва и производних снага у појединим деловима наше планете. Постојећи проблеми се намећу науци и оперативи наглашеном актуелношћу и акутношћу, те све јасније долази до закључка да здраве животне средине нема превише, да су бројни елементи у њој угрожени, да је степен саморегулације неких објеката незнатан и да једном поремећени еколошки односи готово ничим и никада не могу бити доведени у првобитно стање. Без обзира на значајне регионалне разлике у степену угрожености животне средине, посебно њене природне компоненте, планови, програми и акције њене заштите и унапређења су глобални проблем. Савремено друштво мора брже и боље схватити упозорење научника и стручњака о стању животне средине, тј. чињенице да слободне, изворне и незагађене животне средине има све мање, а угрожене, деградиране и девастиране све више. Друга се шири на рачун прве брже него што се многима чини, брже него што је наука са краја нашег века то могла да утврди и прогнозира.
|
Нарушавање еколошке равнотеже настаје као последица човекове радне делатности, којом човек „присваја“ природу, и ствара производе. При томе не долази само до поремећаја еколошке равнотеже и екосистема, већ и до угрожавања интегритета човека и његовог опстанка. У овом, XXI веку, друштво се суочава са следећим глобалним проблемима: - оштећењем биосфере и њеним екосистемима, - огромним бројем становника – преко 6 милијарди са прогнозом удвостручавања до 2020.године, - исцрпљивањем и умањеним количинама многих извора минералних и енергетских сировина, - загађењима и деградациом медијума ваздуха, воде, земљишта, - глобалним променама климе, - уништеним врстама биљног и животињског света и даљим угрожавањем биодиверзитета, - бескућништвом ¼ светског становништва, - оштећењима људског здравља и угрожавањима живота, - великим количинама отпада у сва три агрегатна стања и сл. Опстанак људских заједница је у прошлости веома често био угрожен природним катастрофама, епидемијама, ратовима, оскудицом хране и другим утицајима који су, међутим, увек били просторно ограничени.
|